13 Septembar, 2009 00:02
Da bilo koja reč može biti tema za priču, dokazala mi je priča o viljušci. Verovatno pokušavate da se setite da li ste ikada čuli priču o nekoj viljušci.
Ova posebna viljuška, bila je potegnuta kao argument, i to teška artiljerija ispostaviće se, u raspravi o pisanju sastava i glupavim temama (po mom tada već ogromnom iskustvu devetogodišnjakinje) koje su nam zadavali u školi.
Rasprava se vodila između mame i mene. Pokušavala sam da joj objasnim zašto toliko dugo pokušavam da napišem sastav na nadasve originalnu temu:"Događaj koji me je nasmejao".
Branila sam svoj stav i odsustvo inspiracije. Tada je moja mama, uzviknula:"Ma ja bih mogla da ispričam priču na bilo koju temu!". Da bih dokazala da greši, pogledom sam potražila najobičniju, najnezanimljiviju stvar u vidokrugu, koju u tom trenutku nisam mogla ni po koju cenu da spojim sa nekom pričom."Viljuška!" bila je presuda.
Smešeći se nevaljalo, gledala sam kako moj roditelj prihvata izazov i mislila: "Sad te imam. Ako u ovome ne uspeš, a nema šanse da se to desi, nikada više neću morati da pišem sastave."
Čelo joj se nabiralo od koncentracije, oči na par sekundi dobile onaj pogled "ka unutra", a kad je počela da priča meni nije preostalo ništa drugo nego da pustim vilicu da padne. Priznala sam sebi već posle druge rečenice da je pobedila. Osvojila je ne samo taj meč, već set i gem. U velikom stilu.
....nastavak sledi...
12 Septembar, 2009 01:00
Davno sam još, i ne sećam se kad, čula priču o kokoški koja ostaje zarobljena u krugu iscrtanom oko nje, iako je jedino što treba da učini, da bi bila slobodna, da iz kruga iskorači. Čik! Šta je to što kokicu drži unutar iscrtanih (i zamišljenih) granica isto tako efikasno kao da prepreke fizički zaista i postoje? Još jedna misterija prirode...i percepcije.
11 Septembar, 2009 00:04
Zeka, zeka iz jendeka
Posted by anelley under [ Generalna ][ (1) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
0:00 ...pocetak novog dana, uvek je magican trenutak. Uzbudljivo je razmisljati sta je ostalo iza nas, a sta nas ceka...sutra.
Oduvek sam zelela da pisem. Osecala potrebu da svoj unutrasnji zivot ispricam, podelim sa nekim. Lepo je deliti. Deljenjem se najbitnije stvari mnoze. Sreca, radost, tuga, ljubav...sve su to imenice koje se samo deljenjem mnoze.
Sada zelim da pisem o svemu, a misli samo naviru. I mesaju se i preskacu, kao zeke u pesmi cika Jove Zmaja:"Po cilimu belom skacu, jedan drugom na krkacu. Premetnu se preko njuske, valjaju se poledjuske.". A ja, kao Lovac Stari, zao mi je da ih prenem i igru prekinem. Plasim se, osetljive su zverke misli te, prepasce se, otici ce, nece se vratiti nikad vise.
"Gledao ih Lovac Stari, pucati mu bese zao. Uze listak knjige bele, pa je zeke nacrtao."
A da li je danas srecan bio zeka ili lovac, pokazace vreme...
ZEKA, ZEKA IZ JENDEKA
Skoči zeka iz jendeka,
Pa po snegu lako prti.
Za njim skoči drugi, treći,
A za trećim i četvrti.
Po ćilimu belom skaču
Jedan drugom na krkaču;
Premetnu se preko njuške,
Valjaju se poleđuške.
Gurkaju se u tom trku,
Ćuškaju se u tom huku,
Ko ih gleda ne mož' znati
Igraju l' se il' se tuku.
Gledao ih lovac stari,
Pucati mu beše žao.
Uze listak knjige bele,
Pa je zeke - nacrtao.
Zeka, zeka iz jendeka,
Danaske si srećan bio!
Danas ti je - dece radi -
Stari lovac oprostio.
Jovan Jovanović Zmaj
10 Septembar, 2009 14:08
Samo jos pet minuta...
Posted by anelley under [ Generalna ][ (2) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
Pokusavam da pronadjem tekst koji sam pisala juce...samo par recenica. Nista veliko, ali meni znacajno. Kako je moguce da ga nisam objavila, ili bar sacuvala u "nedovrsene", pitam se.
"Jutro je pametnije od veceri" govorili su stari, a kazu i danas poneki mladi. Znate oni starmali, sto su uvek mnogo pametni. I oni su isto tako nekad bili mladi, ali onda se nesto dogodilo i oni su proglaseni velikim.
Hteli ne hteli, niko ih nista nije pitao. A da ih je pitao, verovatno bi odlucili da jos samo malo budu mali, da ne budu odgovorni za sebe ili nekog drugog. Samo jos malo...jos samo par minuta, da se priviknemo na tu odgovornost. Kao na hladnocu zimskog jutra, kada se mora ustati iz toplog kreveta, a dusa nam spava. a napolju hladno...i mracno. Ali moramo da ustanemo, jer smo veliki i odgovorni a oni mali koje treba zastititi, koji jos nisu odrasli, neka spavaju jos malo, treba im. Mi mozemo, mi smo veliki.
Mi znamo sta se mora...ali samo jos pet minuta sna, jos pet minuta neodgovornosti, jos pet minuta blagoslovenog zaborava. Samo jos pet minuta...
I kad se dogovor postigne i ispostuje, sve je dobro i svi su zadovoljni. Jedni, sto su dobili pet minuta da se prilagode na pomisao o hladnoci (koje god vrste), a ceo ostali svet sto je dobio jos jednu odgovornu, racionalnu osobu sa kojom je lako dogovoriti se (zbog toga je svet srecan samo ni sam jos ne zna koliko).
08 Septembar, 2009 22:20
Nešto mi se zanećalo
Posted by anelley under [ Generalna ][ (2) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
Neću da ne napišem ništa danas. Neću da prekidam. Neću da popustim sebi i praznini koju osećam u mislima svaki put kad njima nova ideja zazveči. Neću da priznam da sam umorna, iako je danas bio aktivan dan.
U stvari, kad malo bolje razmislim, danas je bio baš lep dan. Saznala sam nešto novo, neko je od mene nešto novo čuo, nešto me je rastužilo, nešto obradovalo, videla sam drage ljude, trudila se da ne mislim o onima manje dragim (ali to znači da sam ipak i o njima mislila), uradila sam nešto što me je ispunilo osećajem svrhe, konstruktivno sam "blejala" neko vreme, nekoga sam obradovala, nažalost, nekog i malo zabrinula, nešto sam poželela, nešto se i ostvarilo, nešto sam zaradila, a nešto i platila...sve u svemu, ovaj dan je skoro bio život u malom.
Uostalom, šta i čini život nego dani. Zato ga i treba tako živeti, dan po dan.
07 Septembar, 2009 23:35
Ta divna stvorenja
Posted by anelley under [ Generalna ][ (3) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
Golubovi pismonoše. Imala sam par juče, na nekoliko sati su bili moji gosti. Povelike ptice, pametnih mada uplašenih očiju. Nije lako kada si zatvoren u kutiji i ne znaš kakva će tvoja dalja sudbina biti.
Veliki put su prešli, doduše kolima - Putinci, Beograd, Kragujevac. Ipak, bili su zajedno.
Sada kada sam čitajući malo više o golubovima, saznala da su u pitanju bića koja se uvek vraćaju svom partneru, verujem da im je to značilo.
Da li znate da su golubovi monogamni, da se pare jednom za čitav život?
Ja sam bila iznenađena. Jedna tako obična i svakodnevna ptica kao što je golub, a poseduje tu neobičnost...Još je neobičnije kada svi znamo za labudove i pingvine, koji takođe žive u monogamnim "vezama" što je opšte poznata činjenica, ali ne i za golubove.
Možda je u pitanju to što golubovi u većini slučajeva ipak "prebole" gubitak partnera, pa se ne smatraju "herojima prave ljubavi".
Ili zato što smo okruženi njima, pa prestaju da predstavljaju čudo...kao život, uostalom. Nije fer, ali tako je.
No, zato postoji drugi kvalitet koji je golubovima u bukvalnom smislu doneo status heroja. U pitanju je njihova sposobnost da se vraćaju kući. Još jedanput u par minuta sam bila iznenađena saznavši da svi golubovi imaju jak nagon "vraćanja kući, svom partneru" i da su po tome specifični.
Interesantno je to da do sada ne postoji jasno objašnjenje kako im to uspeva. Najzastupljenije objašnjenje jeste da se orjentišu pomoću magnetnog polja zemlje (ne pitajte me kako), sposobnosti koju u određenoj meri poseduju i ptice selice, ali i neki insekti npr. pčele.
Stvar dobija na zanimljivosti kada se sazna da je najduži (zabeležen) put koji je golub prešao do svoje kuće, noseći poruku, bio na relaciji Japan - Francuska!!! Kao malu ilustraciju reda veličine koji je u pitanju, pogledajmo udaljenost između Tokia i Pariza, koja iznosi preko 9700 kilometara. Ponovo, svedeno na veličine nama poznatije, razdaljina između Beograda i New York-a je oko 3500 kilometara...a gde je dugo putovanje avionom, pa jet-leg...nemam reči, zaista sam zapanjena.
Naravno, ljudi su ovu neobičnu osobinu golubova otkrili još veoma davno tako da čak postoje zapisi o tome da je Cezar koristio golubove za prenošenje poruka na veće razdaljine. Čitajući sve to, shvatila sam da golubovi pismonoše nisu neka posebna vrsta golubova već "elitna jedinica" običnih predstavnika roda "Columba livia f. domestica", kom pripadaju i oni golubovi koje viđamo svakog dana.
Nakon masovnog korišćenja u periodu pre pronalaženja modernih sredstava komunikacije (telegraf, radio, telefon itd), igranju važne uloge u ratovima i odlikovanja za zasuge pri spašavanju života, pretpostavili bismo da su se golubovi pismonoše povukli u zasluženu penziju. I zaista, danas ih ljudi gaje iz hobija i uglavnom koriste za takmičenje u brzom letu.
Međutim, zanimljivo je primetiti da i dan danas vojska ima golubarnike gde uzgajaju ove posebne ptice, kao ni manje ni više nego back up back up-a u slučaju da sve ostale veze budu prekinute, a poruka mora biti preneta.
Dakle, ukoliko volite ptice i imate prostora da ih uzgajate (veliko dvorište i golubarnik) ne traže mnogo nege, a mogu doneti veliko zadovoljstvo. Naročito što je moguće ove krilate pametnice obućiti da lete u dva smera (?!), znanje koje je svojevremeno čuvano kao najveća tajna i strateška prednost vojske, a danas je dostupno svima.
Poruka poslata na taj način sigurno neće stići brže od mejla, ali može poslužiti kao originalan način da se nekome nešto izjavi ili postavi neko pitanje. Uostalom, ukoliko odgovor izostane uvek postoji opravdanje da golub možda nije stigao na željeno odredište (mada, ako se pogledaju brojke procenta uspešnosti ovih "poštara", uteha neće biti velika:)
07 Septembar, 2009 23:27
Vruće mi je, pa mi je hladno. Meškoljim se na stolici, gledam gomilu drugih stvari po netu, zanimljive linkove, omiljene pesme, razmišljam o pročitanom, utisci se gomilaju, razmišljam o pisanju...razmišljam, a nikako da krenem.
To je kao kad uđete u prodavnicu punu stvari i sve vas zanima, a opet ništa određeno. U takvim situacijama, ophrvana prevelikom mogućnošću izbora, jednostavno izađem.
Slično je i sa pisanjem. Toliko utisaka tokom dana i o svima se može priča napisati, ali brzo prođu, budu zamenjeni nekim drugim i nestanu.
Ali, odluka se mora doneti.
Za danas biram pesmu WEAPON OF CHOICE, FB Slima i zbunjivanje koji je naslov doneo. Naslov pesme sam shvatila potpuno drugačije od onoga što zaista znači (omiljeno oružje), izvrnuto i nelogično, ali očigledno u skladu sa mojim trenutnim razmišljanjima.Da li je pružanje velikog broja mogućnosti može da škodi?
Postojanje izbora podrazumeva slobodu, ali se retko kada govori o onoj drugoj skrivenoj strani tamnog vilajeta: „ako uđeš kajađeš se, ako ne uđeš kajaćeš se.“. Međutim, pitanje je u kojoj meri je tolika sloboda izbora dobra za nas obične smrtnike koji vrlo često ne znamo šta hoćemo i da li povećanje broja opcija znači i povećanje kvaliteta života? Sloboda izbora je dobra, ali samo do određene granice. Neprekidnim umnožavanjem izbora u svim sferama života o kojima svakodnevno odlučujemo, počinju da čine i najjednostavniju odluku vrlo zahtevnom. Sakupi sve informacije, obradi ih i donesi odluku - zvuči krajnje jednostavno, ali uopšte nije! Zamislite situaciju u supermarketu gde odlučujete koji keks da kupite, a nijedan od izloženih vam nije već poznat. Mada, fokusiranje na keks je već uspeh. Šta ako Vam se samo jede nešto slatko?! Ili opterećenje u koji se pretvara pomenuti, opuštajući shopping kada uđete u prodavnicu pretrpanu stvarima narazličitijih boja, materijala i krojeva...brrr. Naravno, ovo je sve još bezazleno u odnosu na odluku koju treba doneti kada je u pitanju izbor fakulteta, posla ili, na primer, kupovina stana... U ovom trenutku se čini da je jedino odluka o partneru oslobođena pritiska predimenzionisanih mogućnosti izbora. Bilo bi dobro kada bismo mogli da broj mogućnosti ravnopravnije podelimo, na ravne časti.Kako to nije moguće, bar trenutno, ostaje nam da ovaj problem rešmo fokusiranjem na bitne stvari i određivanjem prioriteta pri donošenju odluke. Dakle, cokoladni keks, ne preko XX kalorija. Polazeći od pretpostavke da izbori koje pravimo imaju veliki uticaj na dalji tok našeg života, ponekad njihova limitiranost na par opcija, predstavlja pravi blagoslov. Čak je i onda neophodno odrediti prioritete, sakupiti sve informacije i doneti odluku. Međutim, koliko god se činilo teško da napravimo izbor i da bi nam bilo lakše da znamo da ne postoji više mogućnosti ili da bi bilo lakše da kažemo da je odluku doneo neko umesto nas, treba imati na umu koliko je odsustvo izbora nepodnošljivo i neprirodno stanje, kao i da su sve odluke koje donosimo ipak samo naše.
U svakom slučaju, „There are always two choices. Two paths to take. One is easy. And its only reward is that it's easy.”
