Jelena Pavicevic

Vidim da je prvi sneg u Beogradu već inspirisao mnoge da njime započnu svoje priče. Sneg je lep, ja volim sneg i mir koji donosi.

  

Međutim, dogodi se ponekad da se snežno belilo pretvori u gradsko sivilo i neku melanholiju...skoro depresiju. Baš nedavno me je jedna prijateljica pitala:" Šta radiš kada osetiš da si neraspoložena, onako bez posebnog razloga?". Stvarno, šta radim?

  

Kao osoba od akcije, još čitajući “Put kojim se ređe ide”, Skota Peka (to je baš bilo davnoJ), shvatila sam da je lenjost najveća prepreka svemu dobrom i postala zakleti borac protiv inertnosti i dosade u svim sferama života. Dakle, odgovor je opet u akciji.

(po Pekovom tumačenju, Adam i Eva su isterani iz Raja, jer su bili lenji da prevaziđu svoj strah i pitaju Boga: “A zašto ne smemo da jedemo jabuku?” – Zato, nemojte da Vam je teško da pitateJ)

  

Prvo, veoma je bitno uopšte shvatiti da ste neraspoloženi tj. da to može i bolje. Znači nešto treba učiniti da se to promeni. Kao i u svemu u životu, rešenje prvo treba potražiti u najjednostavnijim stvarima.

Npr. ja se prvo zapitam da li sam mozda gladna - zvuči smešno, ali vrlo često mi se dešavalo da od silnih obaveza ne stignem da jedem i da glad bude razlog velikoj nervozi. Ta ista nervosa, zatim, izaziva konflikte na sasvim drugim frontovima: sastancima, kod kuće, u mojoj glaviJ.

Odbrana: Momentalno odlazim da pojedem nešto u miru. Za tih 15 minuta do pola sata, uglavnom se ništa grandiozno neće dogoditi, a značiće mnogo. I nikako, ali nikako kombinovati ručak sa radom (što sam, btw, neverovatno često radila). Taman će se misli razbistriti, a strasti smiriti. Dobija se mogućnost da se stvari sagledaju iz sasvim druge, objektivnije, perspektive.  

Drugi na listi je PMS. Ukoliko znate da se ženama koje su počinile krivično delo, a pritom su bile u PMS-u, to uzima kao olakšavajuća okolnost, biće jasno o čemu pričam (http://www.psihoportal.com/index.php?option=com_content&task=view&id=437&Itemid=68).  Dakle, ako je to u pitanju, znate da ste Vi preosetljiva strana i pričuvate sebe (i druge:) malo dok ne prođe, a proći ćeJ Ako ste muško...pa, recimo da bi sama ideja o izostanku PMS-a trebalo da je dovoljna da Vas oraspoloži :)

 

Ako ste uspesno eliminisali prethodna dva razloga preostaju sledeće mogućnosti: visok/nizak vazdušni pritisakJ i/ili nešto što Vas već neko vreme poslovno/privatno tišti. Ukoliko je moguće da na razlog utičete, osmislite plan i krenite u akciju čim bude moguće. Ako je promena situacije van Vaše moći, tako je i prihvatite - uradili ste sve što se da uraditi i budite zadovoljni bar zbog toga. To je velika stvar.

  E sad, šta još može da se uradi u slučaju tzv. „tuge kosmičke” (kad nemate pojma zašto ste nerspoloženi, a osećate se tako)?* Upalite sva svetla ili izađite na sunce. Svetlost pomaže!* Izađite napolje. Obiđite pešaka krug okolo.* Pozovite dragu osobu. Ili više dragih osobaJ* Pustite muziku koju volite. Dobro je da imate spisak omiljenih pesama bas za ovakve trenutke. Još sada kad youtube postoji, “sky is the limit”J

* Pročitajte smešan tekst ili pogledajte video koji će Vas razveseliti (http://www.youtube.com/watch?v=0Bmhjf0rKe8&feature=player_embedded)

* Napravite lep dogovor za kasnije, da imate čemu da se radujete.* Prošetajte do kolega ili komšija, popričajte sa njima.* Plus, bilo koje od malih, lako dostupnih (a korisnihJ) zadovoljstava koje Vas čini srećnim!  I još jedna interesantna mogućnost. U poslednjih nekoliko meseci, počela sam da beležim sve lepe stvari koje su mi donosile osećaj sreće i zadovoljstva: zalazak sunca na plaži, miris pečenog kestenja u jesen, smešna izjava prijatelja, mirno nedeljno popodne uz dobru knjigu, itd. Tako, kad osetim da mi treba malo boje, samo otvorim i oslobodim sećanja na lepe trenutke - verujte mi, radi momentalno!:)

Jedna od zgoda (i nezgoda), koju najčešće prepričavam kada se skupi drustvo i raspoloženje je pravo za "šegu", je priča o iznenadnom upadu slepog miša u naš stan i sledu događaja koji je to izazvalo. Iako ovu priču obično pričam uz obilnu gestikulaciju i onomatopeju pratećih zvukova, pokušaću ovog puta da je verno samo recima dočaram. Dogodilo se to jedne tople avgustovske večeri, pre sada vec više od 10 godina u stanu na Novom Beogradu, gde smo raspoređeni u tri sobe, na 14. spratu, mirno spavali: moji roditelji, moj brat i ja. Sećam se da sam tih dana bila prilično napeta i da sam, usled strašnih snova, često skakala iz kreveta i po nekoliko puta u toku noći. Kako ne vidim baš najbolje (imam dioptiju -3 na oba oka) pri svakom buđenju sam se napeto bečila u mrak sobe i obicno, sa krajnjim užasom, zurila u prelazne oblike između sna i jave koji su ličili na svakakva čudovista tik pored mog kreveta. Borila sam se tako što bih sama sebi, tek probuđenim razumom objasnila, da sam to samo sanjala i ti oblici bi se, kao gomila mehurica od sapunice, lagano na moje oci dezintegrisali dok bi moj pogled postajao sve fokusiraniji na poznate oblike u sobi. I tako, jedne od tih noći nešto me je trglo iz sna. Naglo sam skočila i ugledala krupno čovekoliko obličje pognuto nad mojim krevetom. Primenila sam poznatu tehniku i taman kad sam se spremala da zaurlam iz petnih žila, jer obličje nije nestajalo, to nešto mi je rukom zapušilo usta. Ne moram da vam opisujem paniku koja je potrajala taj delić sekunde i misli koje su mi prolazile kroz glavu, dok nisam prepoznala glas mog brata koji je polu-sapatom prošištao:"Ne plaši se, ja sam!". E sad, mislim da je ovo pravi trenutak da kažem da je moj brat, iako mlađi, mnogo veći od mene. Nekih 195 cm u visinu i skoro trećinu toga u širinu (ramena). Pa vi vidite kako je to meni sveukupno izgledalo. Elem, smirim se ja malo i pitam ga šta se dogodilo, na šta mi on kaže:"Uleteo mi slepi miš u sobu, a ja sam uleteo u tvoju.". U narednoj sekundi brzinom svetlosti procesuiram sledeće podatke: slepi miš je u njegovoj sobi, vrata njegove sobe su otvorena, vrata njegove sobe se graniče sa vratima moje sobe, vrata moje sobe su takođe otvorena, moja soba je krcata staklom (stakleni sto i dva set stočića), nas dvoje smo nagurani u mojoj sobi...šta se dešava ako uđe i slepi miš? Gužva. Gužva nivoa bacanja petarde u akvarijum sa piranama. Na površini jednog metra kvadratnog... Bacam se da zatvorim vrata istovremeno sikcuci na brata zašto se on nije toga setio i poštedeo me ove neprijatne pomisli, a kamoli njene realizacije. Kada smo bili zaštićeni od krilate zveri, bilo je vreme da se daju neka objašnjenja. "Nešto me je probudilo, neko šuškanje...mislio sam da je uletela neka buba. Pogledam onako bunovan po sobi, ne vidim ništa osim gomilice čarapa na podu pored kreveta. A baš mi je bilo čudno. Bio sam ubeđen da sam ih sklonio jutros kad sam čistio sobu. Spustim glavu opet na jastuk i taman me opet uhvati san kad čujem opet šuškanje, sad još glasnije. Kako spavam na stomaku, okrenem glavu od zida ka drugoj stani kreveta i nađem se oči u oči sa slepim mišem! On se valjda uspenrao uz čarsav na krevet. Ja tu skočim, onako k'o Gidra kad radi trbušnjake i pljasnem po svetlu, a on se još više uspaniči i počne po krevetu da trči ka meni. E tu sam zapalio kod tebe u sobu." "Iskusno, nema sta. Pa sta cemo sad?" "Najbolje da zovemo tatu da ga izbaci." Tata je već imao iskustva sa najurivanjem slepih miševa i svakojakog drugog zverinja, npr. bubašvaba kapitalaca (podsetiti se na pricu o krevecu I serpicama sa vodom) dok smo živeli u centru grada, te smo cenili da jedan slepi miš za njega ne bi bio ništa posebno. Jedini problem je bio, kako ga dozvati u tri ujutro, a pritom ne vikati toliko glasno da probudite nekog ko spava dubokim, i za sada bezbriznim snom, dve sobe dalje. I, nekako se odgovor sam nametnuo - pozvacemo ga telefonom! To je bilo vreme kada su mobilni tek počeli da ulaze u upotrebu i malo ko ih je imao. Sreća te je naš pater familias bio jedan od njih, sa mobilnim koji se oglašavao jednom od tri, u to vreme najpopularnije, melodije. I tako se našim stanom zaorila truba Američke konjice, najavljujući da je pomoć blizu-sasvim primereno, pomislila sam. Opšte je poznato da zvonjava telefona, i to još mobilnog, u gluvo doba uglavnom najavljuje katastrofu, lične ili poslovne prirode. Ostavljam mašti da zamisli šta je mom ocu prolazilo kroz glavu tih par sekundi dok nije sa mobilnog začuo glas svoje ćerkice, koju je pre par sati ispratio na spavanje, kako mu govori:"Tata, ja sam. Bata i ja smo u mojoj sobi, a slepi mis je u Batinoj!". "Dobro." (Pauza) "Dođi molim te da ga izbacis."(Pauza) "Dobro." Onda prekidanje veze i koraci koji nagoveštavaju vraćanje u sobu. "Neće valjda da se vrati u krevet misleći da je loše sanjao?!" Srećom, to nije bio slučaj. Bratovljevu sobu, kao i dobar deo hodnika smo pretresli svi zajedno, ali slepog miša nismo našli. On se, verovatno, i sam dobro istraumiran dramom koja se oko njega stvorila, odlučio da skoči kroz prozor i odjezdi u toplu noć što dalje od ovih ludaka. A sto se nas tiče, svi smo se vratili u svoje sobe i pozatvarali prozore, da ne zaluta još koji do jutra. Konjica je još jedanput sprečila krvoproliće...

Večeras je na TV Studio B bila emisija "Moj Beograd" sa Gordanom Kujić - spisateljicom, kao gošćom. Iako sam u tom trenutku tražila nešto dinamičnije da pogledam - neki dobar film možda? (just keep on dreaming girl:), nešto mi je privuklo pažnju.

Razgovor nije bio niočemu određenom, ali sam ipak uhvatila sebe kako jednostavno UŽIVAM u njenom načinu izražavanja, raznovrsnosti reči koje je koristila, tečno govoreći bez mmmmmm...ovaj...onaj...mis'im...ono...i tome slično. Bilo je pravo zadovoljstvo slušati je. Podsetila me je na vreme kada su nas učili da je bitno šta pričaš, ali i kako pričaš.

Trenutna situacija u javnosti ne govori preterano u prilog toj vrednosti: voditelji koji bi trebalo da su reper za pravilan govor i dikciju, neretko, nepravilno se izražavaju, koriste naglaske kao sredstvo prepoznavanja medija sa kog dolaze i samo dodatno zbunjuju već zbunjen narod ((televizija ili teeeleeeevizija, pitanje je sad?:)), ličnosti iz javnog života vitlaju kroz medije sa punih 100 reči u vokabularu od kojih su bar 10% poštapalice...ma, da ne nabrajam više. Naravno čast izuzecima. Međutim, verujem da će, kad-tad, prave vrednosti ponovo isplivati na površinu. Samo da se iščiste neke stvari....

Kad sam već krenula priču o televiziji, želim da pohvalim i programski šemu televizije Fox. U poslednje vreme na Fox-u sam zapazila nekoliko vrlo interesantnih emisija, verujem, njihove produkcije. Čak i "reality show", koji prezirem iz dna duše na samo pominjanje kategorizacije, uvili su u prihvatljivu oblandu. "Survivor" i "Mame u štrajku" (bar one epizode koje sam gledala, a kojih, priznajem, nije bilo mnogo jer nekako uvek nađem nešto interesantnije da radim od gledanja TV-a:) deluju mi sasvim ok. Naročito ova druga, ima odličan pristup i komentari dečijeg psihologa, koji su zaista sjajni, su me oborili s nogu. Svaka čast na ideji. Tako treba: i zabavno i poučno.

Često pogledam i "Fajront Republiku" - zanimljivi gosti, dobar koncept, dinamično i što je najbitnije, prosto se oseća da se Kesić i ekipa maksimalno trude. Teme su aktuelne, a komentari na mestu. Jedino sam odustala od gledanja ove sa Andrijom Miloševićem kao gostom. Mnogo mi je mirisalo na "self promotion" same stanice, a to "ne volem" - što bi rekao Balašević. Izdvojila bih još i "Na terapiji" koja je ozbiljnija i malo mračnija, ali takođe obećava. Mogu da kažem, samo nastavite tako ...i još bolje:) Gledanost nečeg što je normalno i ima neki kvalitet, može samo da raste.

I tako, najčešće prebacujući kanale, nalećem na kvazi ekonomske i političke emisije, reality show-ove (uaaaaa, za "Farmu", tri puta uaaaa za "Velikog Brata", a najveće uaaaa - dok ne ostanem bez glasa, za "Trenutak istine"), sport, serije o ubistvima i....po neki, po neeeeeki dobar film:)

Ali to je već tema za neki drugi put. Sada odoh da spavam uz "Foot of the mountain" by A-ha at VH1.

Laku noc svima i lepi snovi:)

JP

Vec je ponoc i vreme je da se lagano ovaj dan privede kraju. Dok se pripremam za REM fazu u perspektivi, evo rezimea utisaka koji su obelezili ovaj moj 20. oktobar '09:

*poseta Medvedeva - po prostoru koji je dat u medijima, ali i po znacaju koji su joj dali "obicni ljudi" kao ja, a zbog blokada u saobracaju:) No, to je vec sestinu dana iza nas.

*pokusaj odlaska u bioskop Kolosej na "Bracu Blum". Iako smo se prethodno informisali o terminima (na krstarica.com), ispostavilo se da se film prikazuje samo u VIP sali, za tricavih 900 dinara po karti. Posto nismo bili raspolozeni za viski i kokice (sto izmedju ostalog ulazi u cenu VIP karte), a nezadovoljni nepotpunom info koju smo dobili u startu, odlucili smo da odustanemo. Ionako se film prikazuje samo u Koloseju i to u VIP sali za 900 din - neobicno?

*umrlica u Politici. Slika i ime madog coveka, muza drage mi osobe sa kojom sam radila. I tekst koji  umesto cestitke za rodjendan, salje poslednji pozdrav.
Upravo tako neocekivano kao sto se nasla u ovim obicnim crticama, utiscima jednog obicnog dana, isto tako neocekivano me je uozbiljila I otreznila ova slika.
I Medvedev I Kolosej I sve...je nestalo.
...

....

.....

Pisala sam I brisala, pisala I brisala. Sve dalje sto napisem zvuci mi glupo I suvisno.
Zasto me ovakve stvari uvek ostave bez teksta? Pomogla bih, ali ne znam kako. Hiljadu misli, a ni jedne reci. Sta kazati, a da ne povredi jos vise?

 

Cekajuci tramvaj na stanici, posmatrala sam usporeni snimak sveta oko sebe. Guzva, saobracajni spic, kolone automobila I lica nervoznih vozaca... Na zemlji nista novo. Podigoh pogled ka nebu. Tamo bar uvek ima zanimljivih oblika I misli, nebeskih. Nebo je bilo sivo I puno iskidanih oblicja. Spremala se oluja. Tada sam je ugledala.

Najlonska kesa u slobodnom letu. Prljava, ljigava, providna fleka na mom nebu. Leti neopazeno, lako, klizi, sama, nesvesna svoje podlosti. Leti u pravcu drveta. Zelenog, velikog, olistalog, zdravog drveta.

Pomislih na ljude. Postoje ljudi bas kao ove najlon kese. Prazni, bezoblicni, zagadjivaci atmosfere. Slobodno lete I traze drvo za koje ce se zakaciti. Da ga muce I ruze. Da ga ucine smesnim, civilukom za kese. Da ga ponize u njegovoj velicanstvenosti zivota.

Gledala sam pretrnula, vec osecajuci gorcinu sto ce jedna mala kesa tako lako postici svoj cilj, sto ce naruziti moje drvo. Ali, drvo je stajalo, nije se opiralo. Kesa je klizila, kotrljala se kroz njegovu krosnju, trazeci otpor za koji moze da se zakaci. Nista. Ni pokreta. Kesa je prosla kroz drvo kao kroz oblak. Zbunjena I neostvarenog cilja nastavila je svoj spori let dalje ka betonu, civilizaciji, asfaltu sa kog je potekla. Moje drvo je I dalje stajalo, odbranjeno svojim oruzjem, necinjenjem.

Ponekad je zaista najlakse takve ljige propustiti, da prodju, ocesu se o vas. Izdrzati I nenapraviti pokret, ne braniti se. Samo ih pustiti da prodju, ne pruzati otpor. Ne dati im da nam remete mir, da remete nas. I proci ce, vratice se svojim korenima - svako svojim, ne obogaceni ali ni uprljani susretom, nastavice da postoje svako u svom svetu, I sa svojom svrhom.

Sinoc sam zaboravila tasnu. Celu. Na kolicima. Na parkingu Rodica. Shvatila sam da je nema 15 minuta kasnije, vec daleko odmakavsi od megamerketa.

U tasni su mi bile sve svakodnevne sitnice koje u urbanom svetu "zivot znace": novac u vise razlicitih valuta, bankovne kartice, licna karta, kljucevi od stana (da li treba da napominjem da su se poklapali sa adresom u licnoj karti) mobilni telefon sa svim kontaktima koje sam od kupovine prvog mobilnog brizljivo skupljala i jos gomila bitnih sitnica koje imamo obicaj da nosimo u "Sport Bili" tasnama.

Panika koja me je obuzela je bila cudna i hladna. Jednostavno nisam zelela da verujem sta se dogodilo. Trudeci da ne razmisljam o procedurama koje me ocekuju oko ponovnog vadjenja dokumenata, i vec prezalivsi novac koji sam imala u novcaniku, vozila sam nazad do Rodica i pitala se: Kakve su sanse da pronadjem tasnu, celu tasnu...ostavljenu, u kolicima, na parkingu...u Srbiji? Kakve su?

Na parkingu su kolica bila uredno rasciscena i vracena na mesto. Neka druga kola su sada stajala tamo gde sam ja bila parkirana. Nigde nikog nije bilo...kakve su sanse?
Na info pultu radnik obezbedjenja je na konstataciju da je zaboravljena tasna na parkingu, koja je bila uvod u dalju pricu i objasnjavanje sta se dogodilo, samo rekao:"Ona braon? Bas dobro da ste stigli, taman smo sve popisali". Pritom se smesio...

Tek tako:"Ona braon? Bas dobro da ste stigli, taman smo sve popisali." Nadjena, cela tasna, u kolicima, na parkingu...u Srbiji.

Nasla ju je neka zena, i donela do obezbedjema. Zenu nazalost nisam uspela da nadjem, bar da se zahvalim. Nadam se da ce joj zahvaliti neko negde umesto mene.

Ljudi iz obezbedjenja, koji su pokusali da pronadju u imeniku telefona pod "mama" ili "tata" neki broj da jave...da je sve u redu...

Ljudi...u Srbiji.

Sta da kazem osim, hvala vam i... izvinite.

Romantične komedije su rasterećujući filmovi, duhovitih zapleta, fokusirani na romantične ideale, kao što je prava ljubav sposobna da savlada sve prepreke - kaže najveća on-line enciklopedija na svetu. Ta ista enciklopedija kaže da romantične komedije vode poreklo još iz doba starih Grka i prvih komedija koje su u srcu klupka zapleta imale ljubavnu farsu. No, ukoliko se zaista radi o farsi i traganjuj za idealom kao što je “prava ljubav” koja je onda svrha romantičnih komedija? Generacije i generacije žena se još uvek nije oporavilo od bajki kojima su bile „dojene“ u detinjstvu što je oblikovalo njihova očekivanja od života, da bi se taj „teror iracionalnog“ nastavio u poznijoj dobi ničim drugim do upravo romantičnim komedijama. Verovali ili ne, ovo je stav solidnog procenta muške populacije koji smatra da romantične komedije služe da zagorčavaju život ne samo devojkama koje zbog toga očekuju previše, već i njima koji su upravo predmet tih očekivanja.  Elem, da raščistimo nešto: svrha bajki i basni jeste da detetu usadi principe moralnosti i osnovne vrednosti, kao i da mu pomogne da raspozna razliku izmedju dobrog i lošeg. Slažem se da će dete odraslo samo na bajkama i ideji da dobro uvek pobedjuje zlo, kao i da su osnovne vrline skromnost, poštenje i vrednoća, vrlo brzo provrištati od nepravde i principa “veća riba jede manju” koji vlada u svakoj dzungli, pa i ljudskoj. Ali to I dalje nije razlog zbog kog deci ne bi trebalo čitati bajke, kao i zašto bismo ih od malih nogu učili ogoljenim principima realnosti. Realnost će svakako doći. Na nama je da im podarimo alat kako da tu realnost oblikuju i zauzdaju na najbolji mogući naćin. E tu stupaju na scenu, bajke basne i urbane legende. Da im pomognu da veruju u dobro, da im uliju nadu i da je odrze...da istraju...da ne odustanu. Jer dok ima nadu, čovek ima nešto. Ali ovo su preterano ozbiljne teme. Da se mi vratimo našim romantičnim komedijama. Verujem da je glavna reč koja izaziva progonstvo ovog žanra iz glave svakog “pravilno” vaspitanog muskarca – romantika. To je nešto što se ne sme. Biti šmeker to je u redu, ali biti romantičan šmeker, to je vec SF.  Dobro, romantika je generalno zaradila lošu repuitaciju tako što je u većini slučajeva predstavljana stereotipima - preterano sladunjavim gestovima. Ali ja verujem da se romantika krije u malim stvarima. Sve one male pažnje koje činite nekome i za nekoga – porukice na neočekivanom mestu potpisane samo vama poznatim šiframa, majušni znaci pažnje: čokolada ili neka druga sitnica koje govore da vam je ta osoba bila u mislima iako ste bili razdvojeni. Sama svest o tome da je neko mislio na vas i da je zeleo da vas obraduje je sama po sebi romatična. Bljak, jel da?:) Prava romantika znaci ideju, gest. Prepoznati koje su to male stvari koje onom drugom znače, poznavati nekoga i učiniti nešto drugačije, nešto lično. Potruditi se malo više...To su gestovi koji se pamte, sve ostalo je moglo i nekom drugom da se desi. Slažem se i da su romantične komedije pretežno ženski žanr, kao i da i među njima ima velike gradacije od odličnih do najgorih limunada. Međutim, gledati romantične komedije je prijatno. One su pozitivne,vesele i zabavne...zasmeju nas, obraduju, ponekad razneže i učine da se osećamo dobro. Romantične komedije su filmska čokolada, naš endorfin u velikim količinama...a da pritom ne goje.  Lepo je verovati da cemo i mi doživeti jednu svoju, toliko posebnu i zanimljivu po kojoj bi mogao biti snimljen fim. I što je najlepše, uopšte nisu nerelane, bar jedan njihov deo – onaj najbolji. Te priče su se nekome zaista dogodile, a neko drugi se dosetio pa ih je malo našminkao I doterao da budu jos lepše.  I zato, kada vaš izabranik ipak pristane da zajedno pogledate najnoviju romantičnu komediju, posmatrajte to kao da je npr. Džerad Batler ipak pristao da ode na čas plesa sa Ketrin Heigl, što bi na velikom platnu bilo...baš romantičnoJ

IN

*Inicijativa

*Polupuna čaša

*Ispunjavanje želja

OUT

-Grip

-Namćori

-Loš TV program

In: * Stara, ponovo otkrivena prijateljstva * Setnja uz muziku sa slusalica * Rad iz zadovoljstva Out: - Neosvetljeni prolazi - Strah od neuspeha - Nehigijena

Jedan sasvim običan trenutak…tako monumentalan, tako glamurozan. Na usporenom snimku jedan trenutrak radosti ili tuge traje večno. Vide se svi oni mali pokreti, trzaji mišića i duše, skriveni preobražaji od kojih je sačinjen jedan trenutak. Čini da traju večno, slow motion.

Magija oživi, i sve je čudesno, uz slow motion. Kap kiše koja se rasprskava kao kristal bačen na pločnik, u hiljadu komadića. Buket novih delića koji lete na sve strane usporeno. Slow motion, magija nastanka i nestanka. Odakle nešto dolazi i gde nestaje. I vreme, svo to vreme... 

Ritam mog srca prebrz je za slow motion. 

Uz instrumentale lagane, takve da prate usporeni snimak, moje srce preskače. Jer naviklo je da udara u mnogo bržem ritmu, samo daj, daj, daj, samo brže, brže, brže...

I onda me jedan običan slow motion razvali kao Djoletov „D mol”. Shvatim, koliko brzo idemo, koliko brzo prolazimo, koliko malo pamtimo, koliko brzo zaboravljamo. Ponekad mi se čini da ceo život može da stane u 5 minuta slow motiona i da ništa ne bude propušteno. Izraz lica provučen kroz slow motion, čista sreća razvučena tako da traje i traje, kao sjaj super nove, dugo nakon što je nestala, trenutak radosti ili tuge... slow motion, ceo život nečiji. 

Zaboravljam brzinom kojom putujem. A putujem brzo, putujuem često. Retko se osvrćem, nikad ne vraćam, idem...samo napred. Putujem, putovanja radi. 

Ipak, ponekad, zatekne me nespremnu taj slow motion. Ukus života već proživljenog, a ne doživljenog zadrži se u dnu jezika da u njemu uživam, uz slow motion.

.....

Njenu viljušku, pronašla je, sasvim slučajno, devojčica igrajući se u pesku. Pošto je viljuška izgledala pomalo čudno devojčica se zapitala zbog čega je to tako. I viljuška je otpočela svoju priču, o ljudima I civilizacijama čije ruke je služila, koja jela je probala I šta je sve videla…

 Tu priču nikada neću zaboraviti. Ta priča i taj trenutak, otvorili su mi vrata ka potpuno novom svetu, ulaz u sasvim drugu dimenziju, podarili mi pogled na stvari iz sasvim drugog ugla.

Od tada još više uživam u posmatranju sveta oko sebe, sada sasvim sigurno znajući da sve ima svoju priču. Samo treba znati slušati.

 A mama, nju sam gledala kao da je vidim prvi put u životu i pomislih (sa svojim devetogodišnjim životnim iskustvom)...ponekad stvarno ume da zapanji koliko zanimljivi roditelji umeju da buduJ

Da bilo koja reč može biti tema za priču, dokazala mi je priča o viljušci. Verovatno pokušavate da se setite da li ste ikada čuli priču o nekoj viljušci.

Ova posebna viljuška, bila je potegnuta kao argument, i to teška artiljerija ispostaviće se, u raspravi o pisanju sastava i glupavim temama (po mom tada već ogromnom iskustvu devetogodišnjakinje) koje su nam zadavali u školi.

Rasprava se vodila između mame i mene. Pokušavala sam da joj objasnim zašto toliko dugo pokušavam da napišem sastav na nadasve originalnu temu:"Događaj koji me je nasmejao".

Branila sam svoj stav i odsustvo inspiracije. Tada je moja mama, uzviknula:"Ma ja bih mogla da ispričam priču na bilo koju temu!". Da bih dokazala da greši, pogledom sam potražila najobičniju, najnezanimljiviju stvar u vidokrugu, koju u tom trenutku nisam mogla ni po koju cenu da spojim sa nekom pričom."Viljuška!" bila je presuda.

Smešeći se nevaljalo, gledala sam kako moj roditelj prihvata izazov i mislila: "Sad te imam. Ako u ovome ne uspeš, a nema šanse da se to desi, nikada više neću morati da pišem sastave."

Čelo joj se nabiralo od koncentracije, oči na par sekundi dobile onaj pogled "ka unutra", a kad je počela da priča meni nije preostalo ništa drugo nego da pustim vilicu da padne. Priznala sam sebi već posle druge rečenice da je pobedila. Osvojila je ne samo taj meč, već set i gem. U velikom stilu.

....nastavak sledi...

 

Živimo u svetu koji je uređen pravilima – pisanim i nepisanim. Često, od nas se očekuje da pravila ne dovodimo u pitanje. I sve je u redu, sve je očekivano, dok se pravila poštuju. Iznenađenja (ona prijatna, kao i ona manje nam draga) nastaju kada se pravila promene. Ne mora biti da su pravila prekršena. Više nekako, zaobiđena. Ili, još bolje, kada shvatimo da određeno pravilo postoji samo u našoj glavi. 

 Davno sam još, i ne sećam se kad, čula priču o kokoški koja ostaje zarobljena u krugu iscrtanom oko nje, iako je jedino što treba da učini, da bi bila slobodna, da iz kruga iskorači. Čik! Šta je to što kokicu drži unutar iscrtanih (i zamišljenih) granica isto tako efikasno kao da prepreke fizički zaista i postoje? Još jedna misterija prirode...i percepcije. 

 

0:00 ...pocetak novog dana, uvek je magican trenutak. Uzbudljivo je razmisljati sta je ostalo iza nas, a sta nas ceka...sutra.

Oduvek sam zelela da pisem. Osecala potrebu da svoj unutrasnji zivot ispricam, podelim sa nekim. Lepo je deliti. Deljenjem se najbitnije stvari mnoze. Sreca, radost, tuga, ljubav...sve su to imenice koje se samo deljenjem mnoze.

Sada zelim da pisem o svemu, a misli samo naviru. I mesaju se i preskacu, kao zeke u pesmi cika Jove Zmaja:"Po cilimu belom skacu, jedan drugom na krkacu. Premetnu se preko njuske, valjaju se poledjuske.". A ja, kao Lovac Stari, zao mi je da ih prenem i igru prekinem. Plasim se,  osetljive su zverke misli te, prepasce se, otici ce, nece se vratiti nikad vise.

"Gledao ih Lovac Stari, pucati mu bese zao. Uze listak knjige bele, pa je zeke nacrtao."

A da li je danas srecan bio zeka ili lovac, pokazace vreme...

ZEKA, ZEKA IZ JENDEKA

Skoči zeka iz jendeka,
Pa po snegu lako prti.
Za njim skoči drugi, treći,
A za trećim i četvrti.

Po ćilimu belom skaču
Jedan drugom na krkaču;
Premetnu se preko njuške,
Valjaju se poleđuške.

Gurkaju se u tom trku,
Ćuškaju se u tom huku,
Ko ih gleda ne mož' znati
Igraju l' se il' se tuku.

Gledao ih lovac stari,
Pucati mu beše žao.
Uze listak knjige bele,
Pa je zeke - nacrtao.

Zeka, zeka iz jendeka,
Danaske si srećan bio!
Danas ti je - dece radi -
Stari lovac oprostio.

Jovan Jovanović Zmaj

 (Dalje)