Jedna od zgoda (i nezgoda), koju najčešće prepričavam kada se skupi drustvo i raspoloženje je pravo za "šegu", je priča o iznenadnom upadu slepog miša u naš stan i sledu događaja koji je to izazvalo. Iako ovu priču obično pričam uz obilnu gestikulaciju i onomatopeju pratećih zvukova, pokušaću ovog puta da je verno samo recima dočaram. Dogodilo se to jedne tople avgustovske večeri, pre sada vec više od 10 godina u stanu na Novom Beogradu, gde smo raspoređeni u tri sobe, na 14. spratu, mirno spavali: moji roditelji, moj brat i ja. Sećam se da sam tih dana bila prilično napeta i da sam, usled strašnih snova, često skakala iz kreveta i po nekoliko puta u toku noći. Kako ne vidim baš najbolje (imam dioptiju -3 na oba oka) pri svakom buđenju sam se napeto bečila u mrak sobe i obicno, sa krajnjim užasom, zurila u prelazne oblike između sna i jave koji su ličili na svakakva čudovista tik pored mog kreveta. Borila sam se tako što bih sama sebi, tek probuđenim razumom objasnila, da sam to samo sanjala i ti oblici bi se, kao gomila mehurica od sapunice, lagano na moje oci dezintegrisali dok bi moj pogled postajao sve fokusiraniji na poznate oblike u sobi. I tako, jedne od tih noći nešto me je trglo iz sna. Naglo sam skočila i ugledala krupno čovekoliko obličje pognuto nad mojim krevetom. Primenila sam poznatu tehniku i taman kad sam se spremala da zaurlam iz petnih žila, jer obličje nije nestajalo, to nešto mi je rukom zapušilo usta. Ne moram da vam opisujem paniku koja je potrajala taj delić sekunde i misli koje su mi prolazile kroz glavu, dok nisam prepoznala glas mog brata koji je polu-sapatom prošištao:"Ne plaši se, ja sam!". E sad, mislim da je ovo pravi trenutak da kažem da je moj brat, iako mlađi, mnogo veći od mene. Nekih 195 cm u visinu i skoro trećinu toga u širinu (ramena). Pa vi vidite kako je to meni sveukupno izgledalo. Elem, smirim se ja malo i pitam ga šta se dogodilo, na šta mi on kaže:"Uleteo mi slepi miš u sobu, a ja sam uleteo u tvoju.". U narednoj sekundi brzinom svetlosti procesuiram sledeće podatke: slepi miš je u njegovoj sobi, vrata njegove sobe su otvorena, vrata njegove sobe se graniče sa vratima moje sobe, vrata moje sobe su takođe otvorena, moja soba je krcata staklom (stakleni sto i dva set stočića), nas dvoje smo nagurani u mojoj sobi...šta se dešava ako uđe i slepi miš? Gužva. Gužva nivoa bacanja petarde u akvarijum sa piranama. Na površini jednog metra kvadratnog... Bacam se da zatvorim vrata istovremeno sikcuci na brata zašto se on nije toga setio i poštedeo me ove neprijatne pomisli, a kamoli njene realizacije. Kada smo bili zaštićeni od krilate zveri, bilo je vreme da se daju neka objašnjenja. "Nešto me je probudilo, neko šuškanje...mislio sam da je uletela neka buba. Pogledam onako bunovan po sobi, ne vidim ništa osim gomilice čarapa na podu pored kreveta. A baš mi je bilo čudno. Bio sam ubeđen da sam ih sklonio jutros kad sam čistio sobu. Spustim glavu opet na jastuk i taman me opet uhvati san kad čujem opet šuškanje, sad još glasnije. Kako spavam na stomaku, okrenem glavu od zida ka drugoj stani kreveta i nađem se oči u oči sa slepim mišem! On se valjda uspenrao uz čarsav na krevet. Ja tu skočim, onako k'o Gidra kad radi trbušnjake i pljasnem po svetlu, a on se još više uspaniči i počne po krevetu da trči ka meni. E tu sam zapalio kod tebe u sobu." "Iskusno, nema sta. Pa sta cemo sad?" "Najbolje da zovemo tatu da ga izbaci." Tata je već imao iskustva sa najurivanjem slepih miševa i svakojakog drugog zverinja, npr. bubašvaba kapitalaca (podsetiti se na pricu o krevecu I serpicama sa vodom) dok smo živeli u centru grada, te smo cenili da jedan slepi miš za njega ne bi bio ništa posebno. Jedini problem je bio, kako ga dozvati u tri ujutro, a pritom ne vikati toliko glasno da probudite nekog ko spava dubokim, i za sada bezbriznim snom, dve sobe dalje. I, nekako se odgovor sam nametnuo - pozvacemo ga telefonom! To je bilo vreme kada su mobilni tek počeli da ulaze u upotrebu i malo ko ih je imao. Sreća te je naš pater familias bio jedan od njih, sa mobilnim koji se oglašavao jednom od tri, u to vreme najpopularnije, melodije. I tako se našim stanom zaorila truba Američke konjice, najavljujući da je pomoć blizu-sasvim primereno, pomislila sam. Opšte je poznato da zvonjava telefona, i to još mobilnog, u gluvo doba uglavnom najavljuje katastrofu, lične ili poslovne prirode. Ostavljam mašti da zamisli šta je mom ocu prolazilo kroz glavu tih par sekundi dok nije sa mobilnog začuo glas svoje ćerkice, koju je pre par sati ispratio na spavanje, kako mu govori:"Tata, ja sam. Bata i ja smo u mojoj sobi, a slepi mis je u Batinoj!". "Dobro." (Pauza) "Dođi molim te da ga izbacis."(Pauza) "Dobro." Onda prekidanje veze i koraci koji nagoveštavaju vraćanje u sobu. "Neće valjda da se vrati u krevet misleći da je loše sanjao?!" Srećom, to nije bio slučaj. Bratovljevu sobu, kao i dobar deo hodnika smo pretresli svi zajedno, ali slepog miša nismo našli. On se, verovatno, i sam dobro istraumiran dramom koja se oko njega stvorila, odlučio da skoči kroz prozor i odjezdi u toplu noć što dalje od ovih ludaka. A sto se nas tiče, svi smo se vratili u svoje sobe i pozatvarali prozore, da ne zaluta još koji do jutra. Konjica je još jedanput sprečila krvoproliće...