Pokusavam da pronadjem tekst koji sam pisala juce...samo par recenica. Nista veliko, ali meni znacajno. Kako je moguce da ga nisam objavila, ili bar sacuvala u "nedovrsene", pitam se.

"Jutro je pametnije od veceri" govorili su stari, a kazu i danas poneki mladi. Znate oni starmali, sto su uvek mnogo pametni. I oni su isto tako nekad bili mladi, ali onda se nesto dogodilo i oni su proglaseni velikim.

Hteli ne hteli, niko ih nista nije pitao. A da ih je pitao, verovatno bi odlucili da jos samo malo budu mali, da ne budu odgovorni za sebe ili nekog drugog. Samo jos malo...jos samo par minuta, da se priviknemo na tu odgovornost. Kao na hladnocu zimskog jutra, kada se mora ustati iz toplog kreveta, a dusa nam spava. a napolju hladno...i mracno. Ali moramo da ustanemo, jer smo veliki i odgovorni a oni mali koje treba zastititi, koji jos nisu odrasli, neka spavaju jos malo, treba im. Mi mozemo, mi smo veliki.

Mi znamo sta se mora...ali samo jos pet minuta sna, jos pet minuta neodgovornosti, jos pet minuta blagoslovenog zaborava. Samo jos pet minuta...

I kad se dogovor postigne i ispostuje, sve je dobro i svi su zadovoljni. Jedni, sto su dobili pet minuta da se prilagode na pomisao o hladnoci (koje god vrste), a ceo ostali svet sto je dobio jos jednu odgovornu, racionalnu osobu sa kojom je lako dogovoriti se (zbog toga je svet srecan samo ni sam jos ne zna koliko).