07 Septembar, 2009 23:35
Ta divna stvorenja
Posted by anelley under [ Generalna ][ (3) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
Golubovi pismonoše. Imala sam par juče, na nekoliko sati su bili moji gosti. Povelike ptice, pametnih mada uplašenih očiju. Nije lako kada si zatvoren u kutiji i ne znaš kakva će tvoja dalja sudbina biti.
Veliki put su prešli, doduše kolima - Putinci, Beograd, Kragujevac. Ipak, bili su zajedno.
Sada kada sam čitajući malo više o golubovima, saznala da su u pitanju bića koja se uvek vraćaju svom partneru, verujem da im je to značilo.
Da li znate da su golubovi monogamni, da se pare jednom za čitav život?
Ja sam bila iznenađena. Jedna tako obična i svakodnevna ptica kao što je golub, a poseduje tu neobičnost...Još je neobičnije kada svi znamo za labudove i pingvine, koji takođe žive u monogamnim "vezama" što je opšte poznata činjenica, ali ne i za golubove.
Možda je u pitanju to što golubovi u većini slučajeva ipak "prebole" gubitak partnera, pa se ne smatraju "herojima prave ljubavi".
Ili zato što smo okruženi njima, pa prestaju da predstavljaju čudo...kao život, uostalom. Nije fer, ali tako je.
No, zato postoji drugi kvalitet koji je golubovima u bukvalnom smislu doneo status heroja. U pitanju je njihova sposobnost da se vraćaju kući. Još jedanput u par minuta sam bila iznenađena saznavši da svi golubovi imaju jak nagon "vraćanja kući, svom partneru" i da su po tome specifični.
Interesantno je to da do sada ne postoji jasno objašnjenje kako im to uspeva. Najzastupljenije objašnjenje jeste da se orjentišu pomoću magnetnog polja zemlje (ne pitajte me kako), sposobnosti koju u određenoj meri poseduju i ptice selice, ali i neki insekti npr. pčele.
Stvar dobija na zanimljivosti kada se sazna da je najduži (zabeležen) put koji je golub prešao do svoje kuće, noseći poruku, bio na relaciji Japan - Francuska!!! Kao malu ilustraciju reda veličine koji je u pitanju, pogledajmo udaljenost između Tokia i Pariza, koja iznosi preko 9700 kilometara. Ponovo, svedeno na veličine nama poznatije, razdaljina između Beograda i New York-a je oko 3500 kilometara...a gde je dugo putovanje avionom, pa jet-leg...nemam reči, zaista sam zapanjena.
Naravno, ljudi su ovu neobičnu osobinu golubova otkrili još veoma davno tako da čak postoje zapisi o tome da je Cezar koristio golubove za prenošenje poruka na veće razdaljine. Čitajući sve to, shvatila sam da golubovi pismonoše nisu neka posebna vrsta golubova već "elitna jedinica" običnih predstavnika roda "Columba livia f. domestica", kom pripadaju i oni golubovi koje viđamo svakog dana.
Nakon masovnog korišćenja u periodu pre pronalaženja modernih sredstava komunikacije (telegraf, radio, telefon itd), igranju važne uloge u ratovima i odlikovanja za zasuge pri spašavanju života, pretpostavili bismo da su se golubovi pismonoše povukli u zasluženu penziju. I zaista, danas ih ljudi gaje iz hobija i uglavnom koriste za takmičenje u brzom letu.
Međutim, zanimljivo je primetiti da i dan danas vojska ima golubarnike gde uzgajaju ove posebne ptice, kao ni manje ni više nego back up back up-a u slučaju da sve ostale veze budu prekinute, a poruka mora biti preneta.
Dakle, ukoliko volite ptice i imate prostora da ih uzgajate (veliko dvorište i golubarnik) ne traže mnogo nege, a mogu doneti veliko zadovoljstvo. Naročito što je moguće ove krilate pametnice obućiti da lete u dva smera (?!), znanje koje je svojevremeno čuvano kao najveća tajna i strateška prednost vojske, a danas je dostupno svima.
Poruka poslata na taj način sigurno neće stići brže od mejla, ali može poslužiti kao originalan način da se nekome nešto izjavi ili postavi neko pitanje. Uostalom, ukoliko odgovor izostane uvek postoji opravdanje da golub možda nije stigao na željeno odredište (mada, ako se pogledaju brojke procenta uspešnosti ovih "poštara", uteha neće biti velika:)
07 Septembar, 2009 23:27
Vruće mi je, pa mi je hladno. Meškoljim se na stolici, gledam gomilu drugih stvari po netu, zanimljive linkove, omiljene pesme, razmišljam o pročitanom, utisci se gomilaju, razmišljam o pisanju...razmišljam, a nikako da krenem.
To je kao kad uđete u prodavnicu punu stvari i sve vas zanima, a opet ništa određeno. U takvim situacijama, ophrvana prevelikom mogućnošću izbora, jednostavno izađem.
Slično je i sa pisanjem. Toliko utisaka tokom dana i o svima se može priča napisati, ali brzo prođu, budu zamenjeni nekim drugim i nestanu.
Ali, odluka se mora doneti.
Za danas biram pesmu WEAPON OF CHOICE, FB Slima i zbunjivanje koji je naslov doneo. Naslov pesme sam shvatila potpuno drugačije od onoga što zaista znači (omiljeno oružje), izvrnuto i nelogično, ali očigledno u skladu sa mojim trenutnim razmišljanjima.Da li je pružanje velikog broja mogućnosti može da škodi?
Postojanje izbora podrazumeva slobodu, ali se retko kada govori o onoj drugoj skrivenoj strani tamnog vilajeta: „ako uđeš kajađeš se, ako ne uđeš kajaćeš se.“. Međutim, pitanje je u kojoj meri je tolika sloboda izbora dobra za nas obične smrtnike koji vrlo često ne znamo šta hoćemo i da li povećanje broja opcija znači i povećanje kvaliteta života? Sloboda izbora je dobra, ali samo do određene granice. Neprekidnim umnožavanjem izbora u svim sferama života o kojima svakodnevno odlučujemo, počinju da čine i najjednostavniju odluku vrlo zahtevnom. Sakupi sve informacije, obradi ih i donesi odluku - zvuči krajnje jednostavno, ali uopšte nije! Zamislite situaciju u supermarketu gde odlučujete koji keks da kupite, a nijedan od izloženih vam nije već poznat. Mada, fokusiranje na keks je već uspeh. Šta ako Vam se samo jede nešto slatko?! Ili opterećenje u koji se pretvara pomenuti, opuštajući shopping kada uđete u prodavnicu pretrpanu stvarima narazličitijih boja, materijala i krojeva...brrr. Naravno, ovo je sve još bezazleno u odnosu na odluku koju treba doneti kada je u pitanju izbor fakulteta, posla ili, na primer, kupovina stana... U ovom trenutku se čini da je jedino odluka o partneru oslobođena pritiska predimenzionisanih mogućnosti izbora. Bilo bi dobro kada bismo mogli da broj mogućnosti ravnopravnije podelimo, na ravne časti.Kako to nije moguće, bar trenutno, ostaje nam da ovaj problem rešmo fokusiranjem na bitne stvari i određivanjem prioriteta pri donošenju odluke. Dakle, cokoladni keks, ne preko XX kalorija. Polazeći od pretpostavke da izbori koje pravimo imaju veliki uticaj na dalji tok našeg života, ponekad njihova limitiranost na par opcija, predstavlja pravi blagoslov. Čak je i onda neophodno odrediti prioritete, sakupiti sve informacije i doneti odluku. Međutim, koliko god se činilo teško da napravimo izbor i da bi nam bilo lakše da znamo da ne postoji više mogućnosti ili da bi bilo lakše da kažemo da je odluku doneo neko umesto nas, treba imati na umu koliko je odsustvo izbora nepodnošljivo i neprirodno stanje, kao i da su sve odluke koje donosimo ipak samo naše.
U svakom slučaju, „There are always two choices. Two paths to take. One is easy. And its only reward is that it's easy.”
