Jelena Pavicevic

Jedan sasvim običan trenutak…tako monumentalan, tako glamurozan. Na usporenom snimku jedan trenutrak radosti ili tuge traje večno. Vide se svi oni mali pokreti, trzaji mišića i duše, skriveni preobražaji od kojih je sačinjen jedan trenutak. Čini da traju večno, slow motion.

Magija oživi, i sve je čudesno, uz slow motion. Kap kiše koja se rasprskava kao kristal bačen na pločnik, u hiljadu komadića. Buket novih delića koji lete na sve strane usporeno. Slow motion, magija nastanka i nestanka. Odakle nešto dolazi i gde nestaje. I vreme, svo to vreme... 

Ritam mog srca prebrz je za slow motion. 

Uz instrumentale lagane, takve da prate usporeni snimak, moje srce preskače. Jer naviklo je da udara u mnogo bržem ritmu, samo daj, daj, daj, samo brže, brže, brže...

I onda me jedan običan slow motion razvali kao Djoletov „D mol”. Shvatim, koliko brzo idemo, koliko brzo prolazimo, koliko malo pamtimo, koliko brzo zaboravljamo. Ponekad mi se čini da ceo život može da stane u 5 minuta slow motiona i da ništa ne bude propušteno. Izraz lica provučen kroz slow motion, čista sreća razvučena tako da traje i traje, kao sjaj super nove, dugo nakon što je nestala, trenutak radosti ili tuge... slow motion, ceo život nečiji. 

Zaboravljam brzinom kojom putujem. A putujem brzo, putujuem često. Retko se osvrćem, nikad ne vraćam, idem...samo napred. Putujem, putovanja radi. 

Ipak, ponekad, zatekne me nespremnu taj slow motion. Ukus života već proživljenog, a ne doživljenog zadrži se u dnu jezika da u njemu uživam, uz slow motion.

Njenu viljušku, pronašla je, sasvim slučajno, devojčica igrajući se u pesku. Pošto je viljuška izgledala pomalo čudno devojčica se zapitala zbog čega je to tako. I viljuška je otpočela svoju priču, o ljudima I civilizacijama čije ruke je služila, koja jela je probala I šta je sve videla…

Od tada još više uživam u posmatranju sveta oko sebe, sada sasvim sigurno znajući da sve ima svoju priču. Samo treba znati slušati.