Jelena Pavicevic

Cekajuci tramvaj na stanici, posmatrala sam usporeni snimak sveta oko sebe. Guzva, saobracajni spic, kolone automobila I lica nervoznih vozaca... Na zemlji nista novo. Podigoh pogled ka nebu. Tamo bar uvek ima zanimljivih oblika I misli, nebeskih. Nebo je bilo sivo I puno iskidanih oblicja. Spremala se oluja. Tada sam je ugledala.

Najlonska kesa u slobodnom letu. Prljava, ljigava, providna fleka na mom nebu. Leti neopazeno, lako, klizi, sama, nesvesna svoje podlosti. Leti u pravcu drveta. Zelenog, velikog, olistalog, zdravog drveta.

Pomislih na ljude. Postoje ljudi bas kao ove najlon kese. Prazni, bezoblicni, zagadjivaci atmosfere. Slobodno lete I traze drvo za koje ce se zakaciti. Da ga muce I ruze. Da ga ucine smesnim, civilukom za kese. Da ga ponize u njegovoj velicanstvenosti zivota.

Gledala sam pretrnula, vec osecajuci gorcinu sto ce jedna mala kesa tako lako postici svoj cilj, sto ce naruziti moje drvo. Ali, drvo je stajalo, nije se opiralo. Kesa je klizila, kotrljala se kroz njegovu krosnju, trazeci otpor za koji moze da se zakaci. Nista. Ni pokreta. Kesa je prosla kroz drvo kao kroz oblak. Zbunjena I neostvarenog cilja nastavila je svoj spori let dalje ka betonu, civilizaciji, asfaltu sa kog je potekla. Moje drvo je I dalje stajalo, odbranjeno svojim oruzjem, necinjenjem.

Ponekad je zaista najlakse takve ljige propustiti, da prodju, ocesu se o vas. Izdrzati I nenapraviti pokret, ne braniti se. Samo ih pustiti da prodju, ne pruzati otpor. Ne dati im da nam remete mir, da remete nas. I proci ce, vratice se svojim korenima - svako svojim, ne obogaceni ali ni uprljani susretom, nastavice da postoje svako u svom svetu, I sa svojom svrhom.

Sinoc sam zaboravila tasnu. Celu. Na kolicima. Na parkingu Rodica. Shvatila sam da je nema 15 minuta kasnije, vec daleko odmakavsi od megamerketa.

U tasni su mi bile sve svakodnevne sitnice koje u urbanom svetu "zivot znace": novac u vise razlicitih valuta, bankovne kartice, licna karta, kljucevi od stana (da li treba da napominjem da su se poklapali sa adresom u licnoj karti) mobilni telefon sa svim kontaktima koje sam od kupovine prvog mobilnog brizljivo skupljala i jos gomila bitnih sitnica koje imamo obicaj da nosimo u "Sport Bili" tasnama.

Panika koja me je obuzela je bila cudna i hladna. Jednostavno nisam zelela da verujem sta se dogodilo. Trudeci da ne razmisljam o procedurama koje me ocekuju oko ponovnog vadjenja dokumenata, i vec prezalivsi novac koji sam imala u novcaniku, vozila sam nazad do Rodica i pitala se: Kakve su sanse da pronadjem tasnu, celu tasnu...ostavljenu, u kolicima, na parkingu...u Srbiji? Kakve su?

Na parkingu su kolica bila uredno rasciscena i vracena na mesto. Neka druga kola su sada stajala tamo gde sam ja bila parkirana. Nigde nikog nije bilo...kakve su sanse?
Na info pultu radnik obezbedjenja je na konstataciju da je zaboravljena tasna na parkingu, koja je bila uvod u dalju pricu i objasnjavanje sta se dogodilo, samo rekao:"Ona braon? Bas dobro da ste stigli, taman smo sve popisali". Pritom se smesio...

Tek tako:"Ona braon? Bas dobro da ste stigli, taman smo sve popisali." Nadjena, cela tasna, u kolicima, na parkingu...u Srbiji.

Nasla ju je neka zena, i donela do obezbedjema. Zenu nazalost nisam uspela da nadjem, bar da se zahvalim. Nadam se da ce joj zahvaliti neko negde umesto mene.

Ljudi iz obezbedjenja, koji su pokusali da pronadju u imeniku telefona pod "mama" ili "tata" neki broj da jave...da je sve u redu...

Ljudi...u Srbiji.

Sta da kazem osim, hvala vam i... izvinite.