Jelena Pavicevic

Vidim da je prvi sneg u Beogradu već inspirisao mnoge da njime započnu svoje priče. Sneg je lep, ja volim sneg i mir koji donosi.

  

Međutim, dogodi se ponekad da se snežno belilo pretvori u gradsko sivilo i neku melanholiju...skoro depresiju. Baš nedavno me je jedna prijateljica pitala:" Šta radiš kada osetiš da si neraspoložena, onako bez posebnog razloga?". Stvarno, šta radim?

  

Kao osoba od akcije, još čitajući “Put kojim se ređe ide”, Skota Peka (to je baš bilo davnoJ), shvatila sam da je lenjost najveća prepreka svemu dobrom i postala zakleti borac protiv inertnosti i dosade u svim sferama života. Dakle, odgovor je opet u akciji.

(po Pekovom tumačenju, Adam i Eva su isterani iz Raja, jer su bili lenji da prevaziđu svoj strah i pitaju Boga: “A zašto ne smemo da jedemo jabuku?” – Zato, nemojte da Vam je teško da pitateJ)

  

Prvo, veoma je bitno uopšte shvatiti da ste neraspoloženi tj. da to može i bolje. Znači nešto treba učiniti da se to promeni. Kao i u svemu u životu, rešenje prvo treba potražiti u najjednostavnijim stvarima.

Npr. ja se prvo zapitam da li sam mozda gladna - zvuči smešno, ali vrlo često mi se dešavalo da od silnih obaveza ne stignem da jedem i da glad bude razlog velikoj nervozi. Ta ista nervosa, zatim, izaziva konflikte na sasvim drugim frontovima: sastancima, kod kuće, u mojoj glaviJ.

Odbrana: Momentalno odlazim da pojedem nešto u miru. Za tih 15 minuta do pola sata, uglavnom se ništa grandiozno neće dogoditi, a značiće mnogo. I nikako, ali nikako kombinovati ručak sa radom (što sam, btw, neverovatno često radila). Taman će se misli razbistriti, a strasti smiriti. Dobija se mogućnost da se stvari sagledaju iz sasvim druge, objektivnije, perspektive.  

Drugi na listi je PMS. Ukoliko znate da se ženama koje su počinile krivično delo, a pritom su bile u PMS-u, to uzima kao olakšavajuća okolnost, biće jasno o čemu pričam (http://www.psihoportal.com/index.php?option=com_content&task=view&id=437&Itemid=68).  Dakle, ako je to u pitanju, znate da ste Vi preosetljiva strana i pričuvate sebe (i druge:) malo dok ne prođe, a proći ćeJ Ako ste muško...pa, recimo da bi sama ideja o izostanku PMS-a trebalo da je dovoljna da Vas oraspoloži :)

 

Ako ste uspesno eliminisali prethodna dva razloga preostaju sledeće mogućnosti: visok/nizak vazdušni pritisakJ i/ili nešto što Vas već neko vreme poslovno/privatno tišti. Ukoliko je moguće da na razlog utičete, osmislite plan i krenite u akciju čim bude moguće. Ako je promena situacije van Vaše moći, tako je i prihvatite - uradili ste sve što se da uraditi i budite zadovoljni bar zbog toga. To je velika stvar.

  E sad, šta još može da se uradi u slučaju tzv. „tuge kosmičke” (kad nemate pojma zašto ste nerspoloženi, a osećate se tako)?* Upalite sva svetla ili izađite na sunce. Svetlost pomaže!* Izađite napolje. Obiđite pešaka krug okolo.* Pozovite dragu osobu. Ili više dragih osobaJ* Pustite muziku koju volite. Dobro je da imate spisak omiljenih pesama bas za ovakve trenutke. Još sada kad youtube postoji, “sky is the limit”J

* Pročitajte smešan tekst ili pogledajte video koji će Vas razveseliti (http://www.youtube.com/watch?v=0Bmhjf0rKe8&feature=player_embedded)

* Napravite lep dogovor za kasnije, da imate čemu da se radujete.* Prošetajte do kolega ili komšija, popričajte sa njima.* Plus, bilo koje od malih, lako dostupnih (a korisnihJ) zadovoljstava koje Vas čini srećnim!  I još jedna interesantna mogućnost. U poslednjih nekoliko meseci, počela sam da beležim sve lepe stvari koje su mi donosile osećaj sreće i zadovoljstva: zalazak sunca na plaži, miris pečenog kestenja u jesen, smešna izjava prijatelja, mirno nedeljno popodne uz dobru knjigu, itd. Tako, kad osetim da mi treba malo boje, samo otvorim i oslobodim sećanja na lepe trenutke - verujte mi, radi momentalno!:)

Jedna od zgoda (i nezgoda), koju najčešće prepričavam kada se skupi drustvo i raspoloženje je pravo za "šegu", je priča o iznenadnom upadu slepog miša u naš stan i sledu događaja koji je to izazvalo. Iako ovu priču obično pričam uz obilnu gestikulaciju i onomatopeju pratećih zvukova, pokušaću ovog puta da je verno samo recima dočaram. Dogodilo se to jedne tople avgustovske večeri, pre sada vec više od 10 godina u stanu na Novom Beogradu, gde smo raspoređeni u tri sobe, na 14. spratu, mirno spavali: moji roditelji, moj brat i ja. Sećam se da sam tih dana bila prilično napeta i da sam, usled strašnih snova, često skakala iz kreveta i po nekoliko puta u toku noći. Kako ne vidim baš najbolje (imam dioptiju -3 na oba oka) pri svakom buđenju sam se napeto bečila u mrak sobe i obicno, sa krajnjim užasom, zurila u prelazne oblike između sna i jave koji su ličili na svakakva čudovista tik pored mog kreveta. Borila sam se tako što bih sama sebi, tek probuđenim razumom objasnila, da sam to samo sanjala i ti oblici bi se, kao gomila mehurica od sapunice, lagano na moje oci dezintegrisali dok bi moj pogled postajao sve fokusiraniji na poznate oblike u sobi. I tako, jedne od tih noći nešto me je trglo iz sna. Naglo sam skočila i ugledala krupno čovekoliko obličje pognuto nad mojim krevetom. Primenila sam poznatu tehniku i taman kad sam se spremala da zaurlam iz petnih žila, jer obličje nije nestajalo, to nešto mi je rukom zapušilo usta. Ne moram da vam opisujem paniku koja je potrajala taj delić sekunde i misli koje su mi prolazile kroz glavu, dok nisam prepoznala glas mog brata koji je polu-sapatom prošištao:"Ne plaši se, ja sam!". E sad, mislim da je ovo pravi trenutak da kažem da je moj brat, iako mlađi, mnogo veći od mene. Nekih 195 cm u visinu i skoro trećinu toga u širinu (ramena). Pa vi vidite kako je to meni sveukupno izgledalo. Elem, smirim se ja malo i pitam ga šta se dogodilo, na šta mi on kaže:"Uleteo mi slepi miš u sobu, a ja sam uleteo u tvoju.". U narednoj sekundi brzinom svetlosti procesuiram sledeće podatke: slepi miš je u njegovoj sobi, vrata njegove sobe su otvorena, vrata njegove sobe se graniče sa vratima moje sobe, vrata moje sobe su takođe otvorena, moja soba je krcata staklom (stakleni sto i dva set stočića), nas dvoje smo nagurani u mojoj sobi...šta se dešava ako uđe i slepi miš? Gužva. Gužva nivoa bacanja petarde u akvarijum sa piranama. Na površini jednog metra kvadratnog... Bacam se da zatvorim vrata istovremeno sikcuci na brata zašto se on nije toga setio i poštedeo me ove neprijatne pomisli, a kamoli njene realizacije. Kada smo bili zaštićeni od krilate zveri, bilo je vreme da se daju neka objašnjenja. "Nešto me je probudilo, neko šuškanje...mislio sam da je uletela neka buba. Pogledam onako bunovan po sobi, ne vidim ništa osim gomilice čarapa na podu pored kreveta. A baš mi je bilo čudno. Bio sam ubeđen da sam ih sklonio jutros kad sam čistio sobu. Spustim glavu opet na jastuk i taman me opet uhvati san kad čujem opet šuškanje, sad još glasnije. Kako spavam na stomaku, okrenem glavu od zida ka drugoj stani kreveta i nađem se oči u oči sa slepim mišem! On se valjda uspenrao uz čarsav na krevet. Ja tu skočim, onako k'o Gidra kad radi trbušnjake i pljasnem po svetlu, a on se još više uspaniči i počne po krevetu da trči ka meni. E tu sam zapalio kod tebe u sobu." "Iskusno, nema sta. Pa sta cemo sad?" "Najbolje da zovemo tatu da ga izbaci." Tata je već imao iskustva sa najurivanjem slepih miševa i svakojakog drugog zverinja, npr. bubašvaba kapitalaca (podsetiti se na pricu o krevecu I serpicama sa vodom) dok smo živeli u centru grada, te smo cenili da jedan slepi miš za njega ne bi bio ništa posebno. Jedini problem je bio, kako ga dozvati u tri ujutro, a pritom ne vikati toliko glasno da probudite nekog ko spava dubokim, i za sada bezbriznim snom, dve sobe dalje. I, nekako se odgovor sam nametnuo - pozvacemo ga telefonom! To je bilo vreme kada su mobilni tek počeli da ulaze u upotrebu i malo ko ih je imao. Sreća te je naš pater familias bio jedan od njih, sa mobilnim koji se oglašavao jednom od tri, u to vreme najpopularnije, melodije. I tako se našim stanom zaorila truba Američke konjice, najavljujući da je pomoć blizu-sasvim primereno, pomislila sam. Opšte je poznato da zvonjava telefona, i to još mobilnog, u gluvo doba uglavnom najavljuje katastrofu, lične ili poslovne prirode. Ostavljam mašti da zamisli šta je mom ocu prolazilo kroz glavu tih par sekundi dok nije sa mobilnog začuo glas svoje ćerkice, koju je pre par sati ispratio na spavanje, kako mu govori:"Tata, ja sam. Bata i ja smo u mojoj sobi, a slepi mis je u Batinoj!". "Dobro." (Pauza) "Dođi molim te da ga izbacis."(Pauza) "Dobro." Onda prekidanje veze i koraci koji nagoveštavaju vraćanje u sobu. "Neće valjda da se vrati u krevet misleći da je loše sanjao?!" Srećom, to nije bio slučaj. Bratovljevu sobu, kao i dobar deo hodnika smo pretresli svi zajedno, ali slepog miša nismo našli. On se, verovatno, i sam dobro istraumiran dramom koja se oko njega stvorila, odlučio da skoči kroz prozor i odjezdi u toplu noć što dalje od ovih ludaka. A sto se nas tiče, svi smo se vratili u svoje sobe i pozatvarali prozore, da ne zaluta još koji do jutra. Konjica je još jedanput sprečila krvoproliće...